Zašto Srbija ne potpisuje Konvenciju o kasetnoj municiji?

VICE www.vice.com/rs by Uroš Dimitrijević

Tokom sukoba na Kosovu 1999, Niš je dva puta bio bombardovan kasetnim bombama. Pripadnici NATO snaga ''precizno'' su gađali niški aerodrom, slučajno rasuvši hrpu ubojitih sredstava po naseljenim mestima. Samo u jednom danu poginulo je petnaest civila, a ranjeno pedeset. Na svu sreću, tada sam bio van grada.

Kada sam se sredinom juna zajedno sa majkom i bratom vratio iz Skoplja, drugačije sam kapirao čitav taj rat, nekako prostije. Nisam bio siguran da li smo pobedili ili izgubili, ali sam mislio da je sve gotovo kada je paljba jednom obustavljena i da ću od sada eksplozije viđati samo na televiziji u scenama sa Van Damom.

Sećam se samo da su nam roditelji i komšije branili da šutiramo limenke koka-kole jer su negde čuli da je NATO eksplozivne naprave maskirao u najpoznatije gazirano piće. Tako sam se u tom periodu odvikao čak i od šutiranja opalog lišća, iako sam u sebi bio uveren da su kasetne bombe očišćene ili se nalaze u nekoj vukojebini gde ljudska noga nije ni kročila. Ali tada sam bio samo klinac i šta sam mogao da znam?

Petnaest godina od završetka bombardovanja, kasetne bombe su još uvek u našem komšiluku. S vremena na vreme isplivaju na nekim neočekivanim mestima poput krova Osnovne škole Ćele Kula, Klinike za patologiju i hale Čair. Površine se čiste, ali ukoliko obratimo pažnju na datum kada su kasetne bombe bačene, ne može se reći da to ide nekom zadovoljavajućom brzinom.

Pre par meseci očišćene su ulice u centru grada, u blizini zgrade Univerziteta, ali u Nišu još uvek postoje mesta na kojima negde u žbunju čuče spravice koje u deliću sekunde mogu da nas pretvore u ljudske slagalice. Direktor Republičkog centra za razminiranje Branislav Jovanović rekao je da u Nišu ima 600.000 kvadratnih metara ''sumnjive'' i oko 300.000 kvadratnih metara ''rizične'' površine.

Samo toliko? Sića.

Ali zašto ne sređujemo ovo? Kapiram da nije reč o plastičnim flašama, pa da možemo da skupimo tridesetak nepunoletnih izviđača i uz pesmu očistimo sve, ali zar nismo skoro Putinu pokazali da imamo adekvatno ljudstvo, opremu i vodootporne članove Vlade? Zar nam nisu poručili da ''možemo mirno da spavamo'' ?

Na jednoj tribini povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom 3. decembra, saznao sam za Konvenciju o zabrani kasetne municije koja je stupila na snagu 2010. godine. Ovaj sporazum zabranjuje upotrebu, proizvodnju, skladištenje i prenos kasetne municije. Takođe predviđa pomoć država potpisnica pri čišćenju terena od zaostale kasetne municije drugim državama ugovornicama koje nisu u mogućnosti da to same urade, kao i pomoć samim žrtvama. Konvenciju je potpisalo 115 zemalja, od kojih je 86 ratifikovalo ovaj međunarodni dokument. Ali ne i Srbija.

Foto: Marko Stojanović

Na istoj tribini upoznao sam Slađana Vučkovića, bivšeg pirotehničara, to jest, deminera (mada on lično radije koristi ovaj prvi termin), koji je izgubio obe ruke i zadobio teške povrede kada mu je aprila 1999. u rukama eksplodirala kasetna bomba prilikom čišćenja terena na Kopaoniku. Vučković je sada jedan od ban-advokata (aktivista za zabranu, da tako kažem) međunarodne organizacije Handicap International i predsednik upravnog odbora udruženja građana Akcija i pomoć i zalaže sa za to da Srbija pristupi ovoj konvenciji.

Iz razgovora saznajem interesantnu činjenicu: Srbija je jedna od zemalja koje su pokrenule konvenciju, takozvani Oslo proces, koji je trajao dve godine, ali kada je 2008. konačno došlo do potpisivanja, naš zvaničnik se jednostavno nije pojavio.

- Bio sam na toj konferenciji i osećao se veoma neprijatno zato što nije bilo predstavnika Srbije. Tamo su prisustvovale brojne diplomate i ban-advokati iz više zemalja sveta i kada su nas pitali gde je naš predstavnik, mi nismo znali, izjavio je Vučković za VICE.

Zašto je to tako, naravno, niko nema pojma. Vučković kaže da vlasti u jednom trenutku nisu ni znale ko to treba da potpiše, da li Ministarstvo odbrane, spoljnih poslova ili Savet za nacionalnu bezbednost. A izgleda da će pre Srbija predvoditi ekspediciju za naseljavanje Saturna nego što ćemo dobiti odgovor na pitanje zašto naša zemlja još uvek nije pristupila konvenciji.

- Dobijemo mi odgovor od predstavnika vlasti zašto, ali to su neki odgovori, da nađem neki pristojan izraz sad, 'uvijeni u foliju' nakon kojih i ono što znaš – ne znaš više, rekao je Vučković.

Kao ban-advokata i predstavnika udruženja Akcija i pomoć, Vučkovića su primili brojni predstavnici lokalnih vlasti. Kaže da je uvek nailazio na veliko razumevanje, ali na kraju bi se sve završilo na tom « razumevanju». Konvencija se u proteklih šest godina nije našla na dnevnom redu skupštine Srbije, ali je poslanik Zoran Živković pre par meseci postavio pitanje zašto se još uvek ne potpisuje ovaj ugovor. Da li će od toga ispasti nešto, ostaje nam da vidimo.

Razmišljao sam koji bi to problem mogao da koči Srbiju pri potpisivanju ovog sporazuma. Najveći protivnici su one zemlje koje proizvode kasetnu municiju, a ministar odbrane Bratislav Gašić kaže da ih nijedna od sedam fabrika u Srbiji više ne proizvodi. Poznato je da ih imamo uskladištene, ali šta da radimo sa njima? Kasetne bombe nisu odbrambeno oružje, a kako nećemo nikoga da napadamo, sumnjam da bismo ih, u eventualnom slučaju samoodbrane, ponovo bacili na sopstvenu teritoriju.

- Od kasetne municije strada preko 90 odsto civila, a od tog broja, dve trećine su deca. To je namenski napravljeno oružje od koga, ovo vam govorim kao stručnjak, od 12 do 14 odsto ostaje namerno neeksplodirano, kaže Vučković.

Ministar Gašić takođe kaže da nije važna samo naša želja i da Srbija želi da potpiše tu konvenciju, ali da je potreban ogroman broj radnih i ekspertskih grupa koje proveravaju šta imamo od naoružanja. Pošto je upoznat sa tekstom i uslovima konvencije, pitao sam Vučkovića da li je sve to zaista neophodno.

- Ma naravno da ne. Konvencija je pod okriljem Ujedninjenih nacija, uvek je otvorena kancelarija, znači samo ovlašćeno lice naše zemlje treba da ode tamo, da potpiše, stavi svoj pečat i mi smo pristupili. Nakon toga ide ratifikacija tog ugovora u našoj skupštini. Posle se kreće, uz pomoć raznih fondova i projekata, sa čišćenjem, ali je bitno da neko to potpiše. Ne trebaju nam nikakvi eksperti, mađioničarski štapovi ili neka čuda. Meni je nekad smešno kada ljudi to tako kažu, pa nije to ništa komplikovano, objašnjava mi Vučković.

Foto: Marko Stojanović

Iako je ohrabrio mnoge druge zemlje da potpišu ovaj međunarodni dokument, Vučković najviše problema ima sa sopstvenom državom. Održao je govor u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, predavao peticiju za pristupanje konvenciji u francuskom parlamentu, nakon čega je Francuska potpisala dokument, i razgovarao sa brojnim svetskim diplomatama. Kaže da takozvane zemlje žrtve relativno brzo pristupaju, ali da je teže razgovarati sa onim državama koje su vezane nekim ranijim vojnim ugovorom. Tako je u neformalnom razgovoru sa prvim konzulom Brazila saznao da su male šanse da Brazil pristupi konvenciji, jer ova zemlja proizvodi kasetnu municiju. Ali kaže da se i tada može delati, samo na drugačiji način.

- Te firme mogu da probaju da izvrše prekvalifikaciju, da krenu da proizvode drugu vrstu naoružanja. Ne postoji humano naoružanje, ali možda da se napravi neka mogućnost da se preorijentišu na nešto drugo. Javnost u Brazilu uopšte nije upoznata sa posledicama kasetne municije. Dakle, treba edukovati javnost. Ali to se može kada se zna razlog, a kod nas se ne zna razlog. Kada bismo dobili odgovor 'nećemo da potpišemo konvenciju zbog toga i toga', onda bismo znali kako treba da delamo, koje probleme da rešavamo, kaže Vučković.

Očigledno je da ovom konvencijom mi ništa ne gubimo. Zemlje potpisnice su u obavezi da pomognu drugim potpisnicama slabijih materijalnih mogućnosti, i na svaki način žrtvama. Ali zašto bi pomagale Srbiji koja nije pristupila konvenciji, kada postoje mnoge druge zemlje kojima treba pomoći. Bosna i Hrvatska već koriste tu pomoć, a Albanija se deklarisala kao zemlja bez nagaznih mina.

A kada će Srbija pristupiti? Pa, ministar Gašić kaže da će pristupiti sigurno, ali ne uskoro. Ako se osvrnemo na period od 1999 kada je čitava ova pizdarija sa kasetnim bombama počela u Srbiji, pa do danas, koliko se nama zapravo žuri da tu konvenciju potpišemo? Možda ćemo do 2089. godine sami, bez bilo čije pomoći, uspeti da očistimo kontaminirana područja, taman pred ulazak u Evropsku uniju. Verovatno negde u Kremanskom proročanstvu piše da će « doći nevidljivi leteći vozovi i zaprašiti domovinu ubojitim sredstvima, ali da će Srbin strpljivo i marljivo sam iskopati šta drugi požanje ».

Mada mogu i da ostanu ove kasetne bombe, šta fali? Taman su adekvatna prečica nebeskom narodu do njegovog finalnog odredišta.

Štampa El. pošta

Reci NE kasetnoj municiji!

Autor: Dušan Pešić, student IV godine Filozofskog fakulteta na Departmanu za novinarstvo

Norveška vlada započela je proces Konvencije o kasetnoj municiji u februaru 2007. godine, sa namerom da postigne međunarodni sporazum kojim bi se zabranila upotreba kasetnih bombi. To se dogodilo u Oslu, početkom decembra 2008. godine, kada je Konvenciju potpisalo 95 zemalja. Usvojena je i zvanično stupila na snagu 1. avgusta 2010. godine u UN u Njujorku i postala je Međunarodno-pravni dokument koji sve države moraju da poštuju.

Prema podacima od septembra 2014. godine, Konvenciju o kasetnoj municiji potpisalo je 115 država, od kojih ju je 88 ratifikovalo, sa daljom tendencijom porasta država koje se priključuju zabrani kasetnih bombi. Budući da je Konvencija na snazi, države više ne mogu da je potpišu, nego moraju odmah da je ratifikuju, najpre u svojim parlamentima, a da zatim ratifikaciju predaju UN da bi i zvanično bile uvedene kao zemlje članice.

Inače, kasetna bomba (koja se još naziva i rasprskavajuća ili klaster bomba) je aerodinamična municija sa bojevom glavom, svojevrsnim „kontejnerom“ u kome je smeštena podmunicija (tzv. submunicija), a ispaljuje se sa zemlje ili se baca iz vazduha. Može imati rasprskavajuće, zapaljivo, probojno ili kombinovano dejstvo. U tzv. kontejneru bojeve glave nalazi se od nekoliko desetina do nekoliko stotina kasetnih bombica, koje se prilikom dejstva oslobađaju nad širom okolinom. Takvu, neeksplodiranu municiju je vrlo skupo pronaći i ukloniti.

To je neprecizno i neselektivno oružje usled čijeg dejstva, sem vojnih neretko budu pogođeni i civilni objekti, pa stoga kasetna municija predstavlja veliki rizik po civile, kako za vreme samog napada, tako i dugo godina nakon toga. Osobenosti ovog tipa oružja su zanimljivi oblici i jarke, upadljive boje, te iz tog razloga pobuđuju radoznalost dece, što predstavlja veliki problem.

Svrha kasetne municije je uništavanje svega što joj se nađe na putu: neprijateljske žive sile, materijalno-tehničkih sredstava, onemogućavanje korišćenja određenih objekata (poput aerodroma, železničkih pruga i slično)...

Postoje bombe koje su dizajnirane za oslobađanje biološkog ili hemijskog oružja, ali i one čija je svrha razbacivanje „bezopasnog“ sadržaja, kao što su, primera radi, leci. Upotrebljavaju se i antielektro kasetne bombe koje su namenjene da izazovu kratke spojeve ili onemoguće dovod električne energije u visokonaponskim dalekovodima, a prvi put su ih koristili Amerikanci 1999. godine na Kosovu. Male kasetne bombe namenjene su za uništavanje žive sile i zakrčenje zemljišnih pravaca, dok su bombe većih dimenzija protivtenkovske mine dizajnirane za onesposobljavanje i uništavanje tenkova i drugih oklopnih vozila. U novije vreme koriste se moderniji tipovi kasetnih bombi, koje pomoću senzora svaku od bombica iz bojeve glave „šalju” na unapred određeni cilj koji treba eliminisati.

„Prilikom susreta sa bombom treba zaboraviti na svoju porodicu da bi posao uradili kako valja. Pirotehničaru su potrebni obučenost i iskustvo za bavljenje ovim poslom, kao i visoka koncentracija“, kaže Slađan Vučković, penzionisani pirotehničar Vojske Srbije koji je na svom radnom mestu, u eksploziji kasetne bombe 1999. godine na Kopaoniku izgubio obe ruke do lakata. Dodaje još i sledeće: „Posao pirotehničara je rizičan, ali human. Ako znam da sam doprineo spasavanju makar jednog ljudskog života, biću srećan“.

Konvencija predviđa tri koraka u regulisanju kasetne municije: Određuje koje su aktivnosti u vezi sa kasetnom municijom zabranjene, zatim predlaže način skladištenja i uništavanja ostataka kasetnih bombi i na kraju, ali ne i najmanje značajno, utvrđuje obavezu pružanja pomoći žrtvama kasetne municije.

Ona zabranjuje državama ugovornicama upotrebu, proizvodnju, skladištenje, nabavku i zadržavanje kasetne municije. Njima se isto tako ne dozvoljava da je posredno ili neposredno prenose bilo kome, da pomažu i ohrabruju bilo koga da delaju suprotno od načela propisanih ovom konvencijom.

Srbija je jedina država u okruženju koja nije potpisala Konvenciju o kasetnoj municiji, iako je, kao država žrtva, jedna od zemalja koje su inicirale njeno donošenje i koja je učestvovala u izradi teksta Konvencije. Gospodin Vučković o tome kaže: „Bili smo inicijatori, uz još nekoliko država, ali se i ja pitam zašto nismo potpisali Konvenciju, iako smo svesni opasnosti od zaostalih bombi. Verovatno je jedan od razloga i finansijski momenat, možda i najveći. U redu, teško je vreme, ali bismo pomogli koliko i kako smo u mogućnosti“.

Deminiranje je proces čišćenja i uklanjanja kasetnih bombi i drugih neeksplodiranih ubojnih sredstava iz kontaminirane zone. Jedan od načina je samostalno čišćenje bez bilo kakvih pomagala, ali je ova tehnika zastarela i više nije u upotrebi. Druga mogućnost je deminiranje pomoću dresiranih životinja (pasa, ali se sreću i pacovi i svinje), a treći metod, ujedno i najrasprostranjeniji, je rad sa minoistraživačem (metal-detektorom), koji je prvi put upotrebljen u toku Drugog svetskog rata.

Svedoci smo da i danas, nakon 30 ili 40 godina, stradaju civili od kasetnih bombi u Vijetnamu, Laosu, Kambodži i drugim „zaprašenim” područjima.

Slađan Vučković naglašava da je, ako govorimo o problemu čišćenja ostataka kasetnih bombi na teritoriji čitave Srbije, najveća nepoznanica to što nemamo predstavu kolika je površina koju treba tretirati: „Čišćenje kvadrata kontaminiranog područja kreće se od 0.8 do dva eura. Nedoumica je što ne znamo o kolikoj površini govorimo. U centru za razminiranje dobio sam informaciju da u Nišu postoji 600 hiljada kvadratnih metara sumnjive i 300 hiljada kvadratnih metara rizične teritorije, ali niko ne kaže, konkretno, koja su to područja”.

Prema podacima „Hjuman Rajts Voč-a” (Human Rights Watch), u 2011. godini je u 29 zemalja bilo stradalih od kasetnih bombi. Prema izveštajima, od početka upotrebe kasetnih bombi do kraja 2010. godine, procenjuje se da se ukupan broj žrtava kreće u rasponu od 55 do 100 hiljada, jer se veruje da ih je samo u Kambodži, Laosu i Vijenamu bilo više od 54 hiljade. Ipak, ostaje otvoreno pitanje: Kolika je, zapravo, realna cifra?

„Treba širiti priču o problemu kasetne municije, jer je zabrinjavajuće koliko ljudi malo znaju o tome. Treba pokrenuti razgovor sa porodicom, prijateljima ili komšijama o tome, ali i o pravima i boljem položaju osoba sa invaliditetom koje su suočene sa svakodnevnim problemima, ponekad odbačeni od porodice i društva. Mediji su jedini način da se poruka prenese javnosti, koji mogu da utiču na građane pozivanjem na zagovaranje ideje o Konvenciji o kasetnoj municiji”, apostrofira Slađan Vučković, član srpskog „Aktiva za zabranu kasetnih bombi” koji je deo „Hendikep internešenela” (Handicap International), organizacije sa središtem u Briselu.

Obaveza država ugovornica je da pruže adekvatnu pomoć žrtvama kasetne municije. Potrebno je da obezbede zaštitu svim licima koja su stradala ili pretrpela fizičku ili psihološku povredu, ekonomski gubitak, ili društvenu marginalizaciju i zanemarivanje. Tu su uključena ne samo lica koja su neposredno pogođena kasetnom municijom, već i njihove porodice i zajednica u celini. Pomoć obuhvata psihološku podršku, medicinsku negu, rehabilitaciju, ekonomsku i socijalnu nadoknadu.

Svaka država ugovornica koja ima mogućnost da to uradi, biće u obavezi da drugoj državi ugovornici, ako ova to zatraži, pruži pomoć u čišćenju i uništavanju zaliha kasetne municije.

A građanima Srbije ne preostaje ništa drugo osim da se nadaju da će u bližoj budućnosti rukovodioci iz vrha vlasti ratifikovati Konvenciju o kasetnoj municiji, kako bi se slobodno kretali i bili sigurni da nikada neće naići na neku zaostalu kasetnu bombu.

Štampa El. pošta

Vašar je bio, a na vašaru...

Autor Franjo Glončak

Loš povod – skup (većinom) pristojnih ljudi! Danas (17.12.2014.) u Nišu se odvijala javna rasprava povodom Nacrta zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Zašto kažemo loš povod? Pa, zato što se neko dosetio da loš set zakona i podzakonskih akata, posle predugih 15 i po godina od završetka ratova na ovim prostorima pokuša zameniti još gorim.

Kako većina kategorija građana Srbije tretirana nacrtom nije ciljna grupa udruženja ’’Akcija i pomoć’’, a koje inače podržavamo u nastojanju da dođu do zelene grane, odnosno, rešenja na civilizovanom nivou, na principima pravičnosti, priznanja i solidarnosti, fokusiraćemo se na predloge iz nacrta koji se odnose na žrtve kasetnih bombi i inih od rata zaostalih neeksplodiranih minsko-eksplozivnih sredstava i zakonskog sagledavanja žrtava – direktnih i indirektnih.

Nismo zadovoljni, naprotiv. Restriktivna rešenja ovog predloga za budući zakon, očigledno produkt površnog, birokratskog, stranačkog doživljaja stvarnosti predlagača, jednostavno ne valjaju. Članovi našeg udruženja razložno su ukazali na nekoliko činjenica koje svakom mislećem bodu oči. Isturili smo u prvi plan junačke grudi našeg predsednika u nadi da mu zbog iznetih stavova niko neće dati po prstima.

O čemu je govorio Vučko? Prva primedba se odnosila na izostavljanje psihičkih oštećenja kod žrtava kao osnovi za priznanje svojstva invalida, vojnog ili civilnog svejedno – mi svakog pojedinca ili kategoriju tretiramo bez diskriminacije. Smatramo da niko i slovima (niko) ne može da brani predlog da je za sticanje svojstva civilnog invalida rata minimalni uslov 50% telesnog oštećenja, dok je za svojstvo ratnog vojnog invalida ’’dovoljno’’ 20%. Svakome je jasno da je u pitanju klasična diskriminacija kojom se ignorišu od Srbije ratifikovane međunarodne konvencije, naš Ustav i mnogobrojni zakoni. Ako neko tvrdi da je rešenje nezakonito i nemoralno, skromni autor ovog članka će se složiti sa njim. Nacrtom zakona predviđeno je i formiranje tzv. jedinstvene evidencije podataka, koja bi bila spisak svih imalaca prava (po budućem zakonu). Ni taj deo nacrta ne možemo opisati kao korektan. Obrazlažemo neslaganje izostankom čak i pomena o PTSP-u (koji se može javiti i decenijama posle preživljenog traumatskog iskustva). U predlogu je izostalo i pominjanje u sve većem broju razboljevanja ljudi od posledica u ratovima upotrebljene municije koja sadrži trajno zračeće (radioaktivne) elemente. Ljude, građane Srbije (profesionalne deminere, civile, decu) stradale od zaostalih neeksplodiranih klasičnih i klaster bombi i mina ’’nadležni državni organ’’ ne namerava (pa koliko je već godina prošlo?) da stavi na pominjanu listu, iako će, svesni smo toga, invalida i smrtno stradalih od te pošasti na žalost biti i u budućnosti. Niko to ne želi ali stradaće ljudi i dalje, iako u kancelarijama misle da je rat davno završen. Ima li pravo državna birokratija i od nas izabrani ocovi i oci nacije i države da se ponaša prema svojim građanima na opisani način? Oni misle da imaju. Mnogi, među kojima i potpisnik ovih redova, misle da baš i nemaju. Nikako! Osporimo im to ’’pravo’’!

Štampa El. pošta

Dokumentarni film “13 godina posle gde smo danas?“

Dokumentarni film “13 godina posle gde smo danas?“ u produkciji Medijskog istraživačkog centra i udruženja "Akcija i pomoć" govori o posledicama bombardovanja Niša kasetnim bombama i odbijanju Srbije da potpiše Konvenciju o zabrani kasetnih bombi.

Srbija je bila na meti kasetnih bombi tokom sukoba sa NATO savezom 1999. godine. Tada je Niš dva puta bombardovan kasetnim bombama, a samo u jednom danu 7. maja 1999. godine od kasetnih bombi poginulo je 15 ljudi.

Maja meseca 1999. godine Niš grad na jugoistoku Srbije dva puta je bombardovan kasetnim bombama. Samo u jednom danu 7. maja od kasetnih bombi poginulo je 15 ljudi. Zajedno sa drugim napadom u gradu je ranjeno više od 50 ljudi.

13 godina nakon bombardovanja Srbija još uvek nije potpisala Konvenciju o zabrani kasetnih bombi. Kao država žrtva koja je bila lider pokreta za zabranu kasetne municije Srbija još uvek uporno ćuti o konvenciji i ne izjašnjava se o tom problemu.

Kasetne bombe ubijaju ili ranjavaju još dugo nakon završenog rata, a njihovo uklanjanje je teško, opasno i jako skupo.

U filmu Medijskog istraživačkog centra govore žrtve kasetnih bombi iz Niša o momentima njihovog ranjavanja i životu nakon stradanja. Osim žrtava o potrebi da država Srbija potpiše Konvenciju o zabrani kasetnih bombi govore i BAN advokati, žrtve kasetne municije koje su se angažovale u borbi protiv tog oružja objašnjavajući ljudima u svetu kolika je opasnost od kasetnih bombi.

Sagovornici u filmu su i doktor koji je zbrinjavao ranjene tokom bombardovanja u Nišu, kao i predstavnik tadašnje lokalne vlasti.

Film „13 godina posle gde smo danas“ dobitnik je Specijalne nagrade žirija 18. Internacionalnog festivala u Košicama u Slovačkoj.

Film je podržan od strane Ban Advocates Handicap International.

Štampa El. pošta

Da li se sećaš da je Srbija tokom 1999. godine bombardovana kasetnim bombama. Tada je od ovog monstruoznog oružja stradalo više stotina ljudi.

Da li znaš da od zaostalih kasetnih bombi i danas stradaju građani Srbije, uglavnom civili?