• Početak
  • Blog
  • Zašto Srbija ne potpisuje Konvenciju o kasetnoj municiji?

Zašto Srbija ne potpisuje Konvenciju o kasetnoj municiji?

VICE www.vice.com/rs by Uroš Dimitrijević

Tokom sukoba na Kosovu 1999, Niš je dva puta bio bombardovan kasetnim bombama. Pripadnici NATO snaga ''precizno'' su gađali niški aerodrom, slučajno rasuvši hrpu ubojitih sredstava po naseljenim mestima. Samo u jednom danu poginulo je petnaest civila, a ranjeno pedeset. Na svu sreću, tada sam bio van grada.

Kada sam se sredinom juna zajedno sa majkom i bratom vratio iz Skoplja, drugačije sam kapirao čitav taj rat, nekako prostije. Nisam bio siguran da li smo pobedili ili izgubili, ali sam mislio da je sve gotovo kada je paljba jednom obustavljena i da ću od sada eksplozije viđati samo na televiziji u scenama sa Van Damom.

Sećam se samo da su nam roditelji i komšije branili da šutiramo limenke koka-kole jer su negde čuli da je NATO eksplozivne naprave maskirao u najpoznatije gazirano piće. Tako sam se u tom periodu odvikao čak i od šutiranja opalog lišća, iako sam u sebi bio uveren da su kasetne bombe očišćene ili se nalaze u nekoj vukojebini gde ljudska noga nije ni kročila. Ali tada sam bio samo klinac i šta sam mogao da znam?

Petnaest godina od završetka bombardovanja, kasetne bombe su još uvek u našem komšiluku. S vremena na vreme isplivaju na nekim neočekivanim mestima poput krova Osnovne škole Ćele Kula, Klinike za patologiju i hale Čair. Površine se čiste, ali ukoliko obratimo pažnju na datum kada su kasetne bombe bačene, ne može se reći da to ide nekom zadovoljavajućom brzinom.

Pre par meseci očišćene su ulice u centru grada, u blizini zgrade Univerziteta, ali u Nišu još uvek postoje mesta na kojima negde u žbunju čuče spravice koje u deliću sekunde mogu da nas pretvore u ljudske slagalice. Direktor Republičkog centra za razminiranje Branislav Jovanović rekao je da u Nišu ima 600.000 kvadratnih metara ''sumnjive'' i oko 300.000 kvadratnih metara ''rizične'' površine.

Samo toliko? Sića.

Ali zašto ne sređujemo ovo? Kapiram da nije reč o plastičnim flašama, pa da možemo da skupimo tridesetak nepunoletnih izviđača i uz pesmu očistimo sve, ali zar nismo skoro Putinu pokazali da imamo adekvatno ljudstvo, opremu i vodootporne članove Vlade? Zar nam nisu poručili da ''možemo mirno da spavamo'' ?

Na jednoj tribini povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom 3. decembra, saznao sam za Konvenciju o zabrani kasetne municije koja je stupila na snagu 2010. godine. Ovaj sporazum zabranjuje upotrebu, proizvodnju, skladištenje i prenos kasetne municije. Takođe predviđa pomoć država potpisnica pri čišćenju terena od zaostale kasetne municije drugim državama ugovornicama koje nisu u mogućnosti da to same urade, kao i pomoć samim žrtvama. Konvenciju je potpisalo 115 zemalja, od kojih je 86 ratifikovalo ovaj međunarodni dokument. Ali ne i Srbija.

Foto: Marko Stojanović

Na istoj tribini upoznao sam Slađana Vučkovića, bivšeg pirotehničara, to jest, deminera (mada on lično radije koristi ovaj prvi termin), koji je izgubio obe ruke i zadobio teške povrede kada mu je aprila 1999. u rukama eksplodirala kasetna bomba prilikom čišćenja terena na Kopaoniku. Vučković je sada jedan od ban-advokata (aktivista za zabranu, da tako kažem) međunarodne organizacije Handicap International i predsednik upravnog odbora udruženja građana Akcija i pomoć i zalaže sa za to da Srbija pristupi ovoj konvenciji.

Iz razgovora saznajem interesantnu činjenicu: Srbija je jedna od zemalja koje su pokrenule konvenciju, takozvani Oslo proces, koji je trajao dve godine, ali kada je 2008. konačno došlo do potpisivanja, naš zvaničnik se jednostavno nije pojavio.

- Bio sam na toj konferenciji i osećao se veoma neprijatno zato što nije bilo predstavnika Srbije. Tamo su prisustvovale brojne diplomate i ban-advokati iz više zemalja sveta i kada su nas pitali gde je naš predstavnik, mi nismo znali, izjavio je Vučković za VICE.

Zašto je to tako, naravno, niko nema pojma. Vučković kaže da vlasti u jednom trenutku nisu ni znale ko to treba da potpiše, da li Ministarstvo odbrane, spoljnih poslova ili Savet za nacionalnu bezbednost. A izgleda da će pre Srbija predvoditi ekspediciju za naseljavanje Saturna nego što ćemo dobiti odgovor na pitanje zašto naša zemlja još uvek nije pristupila konvenciji.

- Dobijemo mi odgovor od predstavnika vlasti zašto, ali to su neki odgovori, da nađem neki pristojan izraz sad, 'uvijeni u foliju' nakon kojih i ono što znaš – ne znaš više, rekao je Vučković.

Kao ban-advokata i predstavnika udruženja Akcija i pomoć, Vučkovića su primili brojni predstavnici lokalnih vlasti. Kaže da je uvek nailazio na veliko razumevanje, ali na kraju bi se sve završilo na tom « razumevanju». Konvencija se u proteklih šest godina nije našla na dnevnom redu skupštine Srbije, ali je poslanik Zoran Živković pre par meseci postavio pitanje zašto se još uvek ne potpisuje ovaj ugovor. Da li će od toga ispasti nešto, ostaje nam da vidimo.

Razmišljao sam koji bi to problem mogao da koči Srbiju pri potpisivanju ovog sporazuma. Najveći protivnici su one zemlje koje proizvode kasetnu municiju, a ministar odbrane Bratislav Gašić kaže da ih nijedna od sedam fabrika u Srbiji više ne proizvodi. Poznato je da ih imamo uskladištene, ali šta da radimo sa njima? Kasetne bombe nisu odbrambeno oružje, a kako nećemo nikoga da napadamo, sumnjam da bismo ih, u eventualnom slučaju samoodbrane, ponovo bacili na sopstvenu teritoriju.

- Od kasetne municije strada preko 90 odsto civila, a od tog broja, dve trećine su deca. To je namenski napravljeno oružje od koga, ovo vam govorim kao stručnjak, od 12 do 14 odsto ostaje namerno neeksplodirano, kaže Vučković.

Ministar Gašić takođe kaže da nije važna samo naša želja i da Srbija želi da potpiše tu konvenciju, ali da je potreban ogroman broj radnih i ekspertskih grupa koje proveravaju šta imamo od naoružanja. Pošto je upoznat sa tekstom i uslovima konvencije, pitao sam Vučkovića da li je sve to zaista neophodno.

- Ma naravno da ne. Konvencija je pod okriljem Ujedninjenih nacija, uvek je otvorena kancelarija, znači samo ovlašćeno lice naše zemlje treba da ode tamo, da potpiše, stavi svoj pečat i mi smo pristupili. Nakon toga ide ratifikacija tog ugovora u našoj skupštini. Posle se kreće, uz pomoć raznih fondova i projekata, sa čišćenjem, ali je bitno da neko to potpiše. Ne trebaju nam nikakvi eksperti, mađioničarski štapovi ili neka čuda. Meni je nekad smešno kada ljudi to tako kažu, pa nije to ništa komplikovano, objašnjava mi Vučković.

Foto: Marko Stojanović

Iako je ohrabrio mnoge druge zemlje da potpišu ovaj međunarodni dokument, Vučković najviše problema ima sa sopstvenom državom. Održao je govor u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, predavao peticiju za pristupanje konvenciji u francuskom parlamentu, nakon čega je Francuska potpisala dokument, i razgovarao sa brojnim svetskim diplomatama. Kaže da takozvane zemlje žrtve relativno brzo pristupaju, ali da je teže razgovarati sa onim državama koje su vezane nekim ranijim vojnim ugovorom. Tako je u neformalnom razgovoru sa prvim konzulom Brazila saznao da su male šanse da Brazil pristupi konvenciji, jer ova zemlja proizvodi kasetnu municiju. Ali kaže da se i tada može delati, samo na drugačiji način.

- Te firme mogu da probaju da izvrše prekvalifikaciju, da krenu da proizvode drugu vrstu naoružanja. Ne postoji humano naoružanje, ali možda da se napravi neka mogućnost da se preorijentišu na nešto drugo. Javnost u Brazilu uopšte nije upoznata sa posledicama kasetne municije. Dakle, treba edukovati javnost. Ali to se može kada se zna razlog, a kod nas se ne zna razlog. Kada bismo dobili odgovor 'nećemo da potpišemo konvenciju zbog toga i toga', onda bismo znali kako treba da delamo, koje probleme da rešavamo, kaže Vučković.

Očigledno je da ovom konvencijom mi ništa ne gubimo. Zemlje potpisnice su u obavezi da pomognu drugim potpisnicama slabijih materijalnih mogućnosti, i na svaki način žrtvama. Ali zašto bi pomagale Srbiji koja nije pristupila konvenciji, kada postoje mnoge druge zemlje kojima treba pomoći. Bosna i Hrvatska već koriste tu pomoć, a Albanija se deklarisala kao zemlja bez nagaznih mina.

A kada će Srbija pristupiti? Pa, ministar Gašić kaže da će pristupiti sigurno, ali ne uskoro. Ako se osvrnemo na period od 1999 kada je čitava ova pizdarija sa kasetnim bombama počela u Srbiji, pa do danas, koliko se nama zapravo žuri da tu konvenciju potpišemo? Možda ćemo do 2089. godine sami, bez bilo čije pomoći, uspeti da očistimo kontaminirana područja, taman pred ulazak u Evropsku uniju. Verovatno negde u Kremanskom proročanstvu piše da će « doći nevidljivi leteći vozovi i zaprašiti domovinu ubojitim sredstvima, ali da će Srbin strpljivo i marljivo sam iskopati šta drugi požanje ».

Mada mogu i da ostanu ove kasetne bombe, šta fali? Taman su adekvatna prečica nebeskom narodu do njegovog finalnog odredišta.

Štampa El. pošta

Da li se sećaš da je Srbija tokom 1999. godine bombardovana kasetnim bombama. Tada je od ovog monstruoznog oružja stradalo više stotina ljudi.

Da li znaš da od zaostalih kasetnih bombi i danas stradaju građani Srbije, uglavnom civili?