Ja kažem NE!

„Ja kažem ne“ i u Prvoj niškoj gimnaziji "Stevan Sremac"

Kako izgleda kasetna bomba? Da li se može sa sigurnošću tvrditi gde su sve pale kasetne bombe u Nišu? Zašto rizična područja nisu adekvatno obeležena i zašto Srbija ne potpisuje Konvenciju o kasetnoj municiji?

Ovo su samo neka od pitanja učenika Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ na koja je odgovarao predsednik udruženja „Akcija i pomoć“, Slađan Vučković, na predavanju održanom u najstarijoj niškoj gimnaziji.

Posao pirotehničara, deminera je veoma rizičan, ali je to i human posao. Pirotehničar, kao što je to nekada bio Slađan Vučković, ide prvi kako bi obezbedio siguran prostor, prostor na kome se neće ginuti, čist i slobodan za kretanje. Ovako je Slađan, odgovarajući na pitanje učenika koliko je taj posao rizičan i opasan, počeo priču o svojoj nekadašnjoj profesiji, kojom se bavio do 1999. godine, sve dok mu jednog dana, čisteći prostor na Kopaoniku u eksploziji kasetne bombe nisu stradale obe ruke.

„Reći ću vam i ovo – ako sam tokom svoje karijere makar jedan život spasio, ja sam veoma bogat čovek“, rekao je Slađan Vučković u razgovoru sa niškim gimnazijalcima.

A u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ održan je još jedan u nizu sastanaka sa mladima, budućim akademskim građanima i budućim donosiocima odluka, koji nisu, baš kao i njihovi vršnjaci iz drugih škola, ostali imuni na priču o bombardovanju kasetnim bombama i opasnostima koje „žute ubice“ nose i mnogo godina nakon te 1999.

„Utisci sa ovih susreta sa studentima i gimnazijalcima su veoma pozitivni, međutim utisak je i da ne znaju mnogo o tome, o bombardovanju, kao i o problemima sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom. To što se ne sećaju mnogo te 1999. godine, sa jedne strane je možda i dobro, a sa druge strane nije. Nije dobro jer tako zaboravljamo i na zlo koje nam je naneto te 1999. godine i nije dobro zato što i dalje postoje mesta koja su kontaminirana, a deca ne znaju za to. Mi želimo da ih upozorimo i da pokušamo da im objasnimo da i oni razumeju u kom su položaju osobe sa invaliditetom, direktne i indirektne žrtve kasetnih bombi, a sa druge strane i da ih pozovemo da razumeju i podrže ideju da Srbija potpiše Konvenciju o zabrani kasetnih bombi“, rekao je Sladjan nakon vrlo uspešnog susreta sa niškim gimnazijalcima.

Iako su sa pažnjom slušali priču bivšeg deminera vojske Srbije i učestvovali u razgovoru postavljajući brojna pitanja, utisak je da im je ova tematika nepoznata i da zapravo i nemaju priliku da o tome više saznaju, na neki drugi način.

„Naša ideja kroz kampanju „Ja kažem ne“ i jeste bila to, jer smo svesni problema, kao i toga da se o kasetnim bombama i opasnostima govori od godišnjice do godišnjice od bombardovanja. Meni je baš zato zanimljivo koliko se već nakon 10 minuta moje priče oni zainteresuju i počinju da postavljaju pitanja. To pokazuje da žele da saznaju što više, a reč je o pitanjima na koja im se ne daje odgovor, poput onog a zašto Srbija još uvek ne potpisuje Konvenciju, iako smo svi svesni opasnosti od zaostalih bombi“, kaže Vučković.

Da li je razlog što mladi ne dobijaju odgovore na neka pitanja ili nemaju nikakvih saznanja o kasetnim bombama, u tome što smo skloni zaboravljanju, ili u tome što ne želimo da se sećamo teških i zlokobnih dana, ne tako davne prošlosti, zapitao se Slađan Vučković po ko zna koji put. Ono što raduje je činjenica da su mladi ipak zainteresovani da saznaju i pokušavaju da shvate.

„Ako danas kada odu kući pokrenu ovu temu kroz razgovor sa svojim ukućanima, komšijama, rođacima, deo naše akcije je uspeo. O ovome treba pričati a ne ćutati, jer rekao sam već kasetne bombe i osobe sa invaliditetom su tema u javnosti samo kada se obeležavaju godišnjice, ili što je još gore, kada eksplodira neka zaostala bomba, kao što se desilo jednom Nišliji u dvorištu porodične kuće, ili kada nam poginu stručni kvalitetni ljudi, kao što se nedavno dogodilo na Kopaoniku “, kaže Vučković.

Priča o tome je dobar korak ali ne i dovoljan za rešavanje problema. Krajnji cilj je da Srbija pristupi Konvenciji o kasetnoj municiji, jer tada će dobiti i sredstva i stručnjake i sve što je potrebno kako bi se konačno definisala kao zemlja bez bilo kakvih nagaznih mina ili kasetnih bombi, rekao je Slađan Vučković.

To je važno i zbog prava i boljeg položaja osoba sa invaliditetom koje su često suočene sa brojnim problemima, neretko odbačene i od porodice i od društva. Zato bismo svi mi mogli zajedno da učinimo nešto dobro za te ljude, da ih prihvatimo i probamo da shvatimo da im je potrebna podrška, prijateljski osmeh i zdrava komunikacija, jer svi mi želimo život "normalan i dostojan čoveka", rekao je na kraju Vučković, pozdravljen gromkim aplauzom.

Zorica Milenković City radio

Štampa El. pošta

Da li se sećaš da je Srbija tokom 1999. godine bombardovana kasetnim bombama. Tada je od ovog monstruoznog oružja stradalo više stotina ljudi.

Da li znaš da od zaostalih kasetnih bombi i danas stradaju građani Srbije, uglavnom civili?