Obeležena godišnjica stupanja na snagu Konvencije o kasetnoj municiji

Povodom početka primene Konvencije o kasetnoj municiji koja se obeležava 01.avgusta od 2010. Godine aktivisti Udruženja „Akcija i pomoć“ posetili su porodice, žrtve kasetnih bombi, bačenih na Niš tokom 1999. godine.

Gita Jović, izgubila je desnu nogu te godine tokom NATO bombardovanja i to pred ambulantom u kojoj je radila kao stomatološka sestra. Od tada živi u izolaciji sa suprugom, srčanim bolesnikom i sinom, na 14. spratu zgrade iz koje ne može da izlazi jer nije arhitektonski prilagođena osobama sa invaliditetom. Gita sanja dan kada će moći sama bez ičije pomoći da izađe iz svog stana i nesmetano prolazi kroz grad svojim električnim invalidskim kolicima.

Udruženje „Akcija i pomoć“ već dugo sarađuje sa Gitom i poslednje godine pokušava upravo da joj ispuni ovu želju i obezbedi arhitektonski prilaz u zgradi. Kako do sada niko nije imao sluha niti u državi niti u gradskim vlastima, Gita svo vreme ovoga sveta provodi kod kuće. Zahvaljujući Udruženju, Gita Jović će uskoro dobiti svoju „rampu“ i šansu za izlazak u svet.
Predsednik Udruženja Slađan Vučković istakao je prilikom posete porodici Jović važnost ratifikovanja Konvencije u Srbiji. „Mnogo smo truda uložili u to da Giti koja je stradala od kasetne bombe omogućimo izlazak iz zgrade, jer njen suprug sa 2 bajpasa ne može da je prenese preko 7 visokih stepenika na ulazu u zgradu i izvede napolje. Strašno je da toliko vremena čovek provede u izolaciji, i još strašnije da nema nadu da će se to ikada promeniti, kao što je ni Gita nije imala do sada. Konačno, Gita može da se raduje rampi koja će uskoro biti postavljena zahvaljujući donatorima koje smo pronašli. Ipak, da je Srbija potpisala i ratifikovala Konvenciju o kasetnoj municiji, nikada Gita ne bi ovoliko dugo čekala da izađe iz svog stana. Zato se Udruženje i dalje zalaže da Srbija pristupi Konvenciji i na taj način se obaveže da će uz pomoć država potpisnica pomoći onima koji zbog kasetne municije ne žive kao i svi ostali“.
Pored porodice Jović, aktivisti Udruženja posetili su i suprugu poginulog Nebojše Milića (37), koji je 2012. godine upravo 01. avgusta izgubio život kao deminer na Kopaoniku, čisteći zaostale kasetne bombe na ovoj planini. Njegova udovica Mila seća se kako su joj tada sve lekarske ekipe i kolege njenog supruga rekle da mu nije bilo pomoći jer je čisteći zaostale bombe deminerskim štapom dodirnuo neeksplodiranu i zajedno sa kolegom Slavišom Markovićem (36) odleteo u vazduh.
Kasetne bombe tokom NATO bombardovanja 1999.god. odnele su više od 50 života samo u Nišu, dok je preko 200 ljudi povređeno. I Mila koja je ostala bez supruga, i Slađan Vučković koji je ostao bez obe ruke, kao i Gita Jović koja nema nogu, moraju da se nose sa tim i to na teži način jer Srbija još uvek ne stoji iza svojih građana, žrtava kasetne municije.

Ruski specijalci čiste kasetne bombe u Nišu

Pripadnici Ministarstva za vanredne situacije Rusije počeli su danas čišćenje terena u užem centru Niša, koji su avioni NATO-a 1999. godine bombardovali kasetnom municijom. Humanitarno razminiranje u ovom delu Niša realizuje se na osnovu projekta, koji je pripreman nekoliko godina.

Početak akcije razminiranja žitelje ovog dela Niša je podsetio na strahoviti 7. maj 1999. godine. Tada je izvršen napad na Niš kasetnim bombama, u kojem je poginulo 15, a ranjeno 18 civila. Kasetnim bombama zasuta je Šumatovačka i Ulica Anete Andrejević, u blizini velike niške pijace, baš u doba dana kada je na ulicama bilo dosta ljudi.

Tog dana poginila je i trudnica Ljiljana Spasić (26), student četvrte godine medicine, u sedmom mesecu trudnoće. Razorno dejstvo kasetnih bombi moglo se videti na svakom koraku.

Direktor Centra za razminiranje Branislav Jovanović kazao je da se kasetna municija traži na površini od 815 kvadratnih metara u dve ulice u centru grada na dubinama do pola metra.

On je pojasnio da je ta lokacija specifična, jer se nalazi u gusto naseljenom gradskom području.

"Dosta je zagadjena šutom i ostalim materijalima i bila je u zoni gadjanja kasetnom municijom, tako da smo birali najiskusnije ljude. Nemamo do sada ni jedan pronalazak već samo sumnjamo za tu lokaciju", rekao je Jovanović i dodao dodao da bi u Nišu i okolini trebalo da se humanitarno razminira još 300.000 kvadratnih metara.

Na pitanje novinara o stavu Srbije prema Konvenciji o kasetnoj municiji, koju Srbija i ako zemlja žrtva jedina u regionu još uvek nije potpisala, Branislav Jovanović je rekao da se taj centar zalaže za potpisivanje Konvencije o kasetnoj municiji.

“Centar za razminiranje kao organ koji se zalaže za humanitarne aspekte čišćenja kasetne municije zalaže se i za potpisivanje Konvencije. Medjutim za potpisivanje je potrebno da se i drugi državni činioci saglase. Mi smo trenutno u aktivnim dogovorima sa svim državnim činiocima u vezi Konvencije i očekujemo da se to skoro i desi”, rekao je Jovanović.

Sladjan Vučković aktivista udruženja „Akcija i pomoć“ koje se zalaže da Srbija potpiše i ratifikuje Konvenciju o kasetnoj municiji, podržava ovu aktivnost, ali i ukazuje na to da se i nakon 15 godina traže ostaci kasetne municije u centru grada, a podatak da u Nišu ima još lokacija za razminiranje ne iznenađuje, ali brine građane. Vučković podseća da je Srbija jedna od retkih zemalja u regionu koja nije potpisala Konvenciju o kasetnim bombama, što bi ubrzalo proces čišćenja od zaostale municije na bombardovanim područjima.

U Srbiji za sada nema opasnosti od mina!

Direktor Centra za raminiranje Srbije Branislav Jovanović potvrdio je da na našem terenu nisu uočene mine koje bi teoretski mogle da nam pristignu sa sistemski zagađenih područja u BiH i Hrvatskoj zahvaćenih poplavama, bujicama i klizištima. Preventivno izviđanje se, međutim, nastavlja prema ranije utvrđenim planovima, i to je zadatak zajedničkih ekspertskih timova Centra za razminiranje, MUP-a i Srpsko-ruskog humanitarnog centra iz Niša.

– Za svaki slučaj upozorili smo na potencijalnu opasnost od mina lokalno stanovništvo u selu Jamena, kao i timove koji rade asanaciju terena i članove spasilačkih ekipa. Takođe smo tamo održali i urgentnu obuku, koju je prošlo više od 100 ljudi, među kojima i neki novinari-izveštači. Dakle, preduzeli smo sve preventivne mere i situacija je potpuno pod kontrolom. Ako ipak dođe do pojave mina, taj prostor će biti adekvatno obeležen i brzo očišćen – objašnjava direktor Centra.

U petak je, inače, održan i sastanak Regionalnog stručnog tima, koji su osnovali Centar za razminiranje Republike Srbije, Hrvatski centar za razminiranje i Centar za uklanjanje mina u BiH. Kako se čulo, u Bosni i Hercegovini je došlo do pomeranja mina uglavnom zbog klizišta, dok za sada nema nikakvih konkretnih pokazatelja da se nešto slično dogodilo u Hrvatskoj, iako su potpuno poplavljeni neki minirani tereni u opštinama Nijemci, Gunja i Vrbanja. U svakom slučaju, dogovoreno je da će, budući da i sada postoji opasnost od mina i drugih eksplozivnih ostataka rata, a da će nakon povlačenja vode ta opasnost biti još i veća, svi centri naročitu pažnju posvetiti upravo edukaciji stanovništva, kao i svih učesnika sanacije poplavljenih područja.

– Sva tri centra su sarađivala i pre poplava i preventivno delovala, a od početka nedelje je ta koordinacija podignuta na još viši nivo. Svakodnevno će se razmenjivati nove informacije i podaci o stanju minski sumnjivog područja na poplavljenom terenu, a procene rizika ćemo sada raditi zajednički. Pri tome će se problem pratiti na samom izvorištu, na poplavljenim minskim poljima u regionu, a razvili smo i mrežu promptnog obaveštavanja. To praktično znači da ako se bilo šta opasno pojavi u BiH ili Hrvatskoj, odmah ćemo o tome imati informaciju i moći ćemo pravovremeno da reagujemo – pojašnjava Jovanović.

Obeležena godišnjica bombardovanja gradskog naselja Duvanište

Članovi Udruženja Akcija i pomoć obeležili su danas 15 godina od bombardovanja kasetnim bombama niškog naselja Duvanište. Aktivisti su iskoristili priliku da tokom organizovanih litija razgovaraju sa prisutnima o važnosti Konvencije o kasetnim bombama koju Srbija, kao jedina u regionu, još nije potpisala.

12. maja 1999. godine, u vreme bombardovanja Srbije, na naselje Duvanište bačeno je oko tri hiljade kasetnih bombi. Velikom srećom i pravim čudom nije bilo stradalih, a povređeno je 11 ljudi. Kako se tog dana u pravoslavnom hrišćanskom svetu proslavlja praznik Sveti Vasilije Ostroški stanovnici gradske opstine Mediana, kojoj pripada naselje Duvanište, odabrali su ovog sveca za svog spasitelja i tog dana obeležavaju opštinsku slavu. Svake godine na ovaj dan stanovnici naselja Duvanište uz pomoć gradske opštine Mediana organizuju litije u znak zahvalnosti ovom svecu ali i kao podsećanje na strahote koje je ovaj grad preživao tokom bombardovanja 1999 godine. Gradjani ovog naselja pokrenuli su ove godine inicijativu da se na teritoriji Duvaništa izgradi hram Svetom Vasiliju Ostroškom.

Kasetne bombe bačene na Srbiju 1999. godine zabranjene su Konvencijom koju je do sadapotpisalo 113 zemalja u svetu. Srbija, iako zemlja žrtva, je jedina zemlja u regionu koja nije pristupila Konvenciji. Aktivisti udruženja Akcija i pomoć su deljenjem flajera, koji objašnjavaju neophodnost pristupanja Konvenciji, želeli da tokom obeležavanja ove godišnjice podsete gradjane Niša na problem koji u Srbiji postoji u vezi kasetnih bombi.

Pozajmi svoju nogu u Nišu

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv mina, Udruženje „Akcija i pomoć“ organizovalo je izložbu fotografija u centru Niša na Trgu kralja Milana pod nazivom „Pozajmi svoju nogu“. Nišlije su tokom celog dana, vođeni nalepnicama koje na simbiličan način ukazuju na strahote upotrebe mina, mogle da vide 40 fotografija autora kako iz Niša i Srbije, tako i iz inostranstva.

Fotografije oslikavaju svakodnevni život osoba sa invaliditetom i ukazuju na probleme sa kojima se susreću, ali pokazuju i izvanredne sposobnosti pojedinaca koje fizički nedostatak nije sprečio da se profesionalno bave plivanjem, stonim tenisom ili da skaču padobranom iz aviona.

Slađan Vučković iz Udruženja „Akcija i pomoć“, inače i sam žrtva eksplozije kasetne bombe, na otvaranju foto izložbe podsetio je da je četvrti april datum koji se svuda u svetu obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv mina a da građani Srbije posebno treba da obeleže ovaj datum jer Srbija spada u grupu od 66 zemalja koje i danas imaju veliki problem sa postojanjem zaostalih mina. Vučković je naglasio da je Niš kao grad koji je najviše stradao u bombardovanju 1999. godine još uvek nebezbedan i da postoji stalna opasnost od zaostalih kasetnih bombi. Vučković je pozvao medije i građane da svi zajedno izvrše snažan pritisak na državu kako bi se ona ozbiljnije posvetila ovom problemu.

„ Kada bi Srbija pristupila Konvenciji za zabranu kasetnih bombi, tada bi veće sile pomogle i finansijski i u ljudskim resursima da se Srbija konačno očisti od kasetnih bombi i proglasi bezbednom za naše poljoprivrednike, drvoseče i decu koja se igraju u parkovima“ – rekao je Slađan Vučković obraćajući se medijima i dodao da fotografije koje su izložene nisu tu da ukažu samo na teškoće sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću svakodnevno već i da uklone barijere u našim glavama koje su mnogo veće i opasnije od onih fizičkih.

Gita Jović

Gita Jović, stomatološka sestra iz Niša, vraćajući se sa posla tokom NATO bombardovanja 1999. godine, ostala je invalid. Njoj je Kasetna bomba raznela nogu ispred ambulante u kojoj je radila u strogom centru Nisa. Gita Jović je tada ostala bez noge, telo joj je puno gelera, oštećen joj je sluh.  Gita danas živi na 14. spratu jedne stambene zgrade u Nišu, koja u prizemlju nema rampu za osobe sa invaliditetom. U poslednjih godinu dana izašla je iz stana svega 3 puta jer na samom izlazu iz zgrade nalazi se nekoliko stepenika koji su, zbog bolesti Gitinog supruga, postali nepremostiva prepreka.

 Udruženje "Akcija i pomoć" iz Niša pokrenulo je akciju da se Giti, ali i drugim stanarima njene zgrade pomogne i da se na ulazu zgrade postavi rampa za osobe sa invaliditetom.

 

„Gitu koja je naš veliki prijatelj obilazimo stalno“ kaže Sladjan Vučković predstavnik udruženja Akcija i pomoć. „Porodicu Jović niko od zvaničnika grada i republike nije obišao u zadnjih 14 godina. Našim angažovanjem pokušaćemo da animiramo predstavnike opštine Palilula, na čijoj teritoriji živi ova porodica kako bi uzeli učešće u rešavanje problema koji muči ovu porodicu. Problem bi se rešio postavljanjem montažne rampe, koja košta od 100.000 do 150.000 dinara. Mi moramo obezbediti taj novac jer Giti moramo pomoći. Podsetio bih i ovom prilikom da potpisivanjem konvencije o zabrani kasetne municije, koju Srbija još uvek nije potpisala, naš posao bi bio mnogo lakši. Potpisivanjem konvencije država bi bila u obavezi da shodno svojim zakonima pomogne kako direktnim tako i indirektnim žrtvama kasetne municije. U tom slučaju bi izgradnja jednog ovakvog prilaza bio normalni čin lokalne vlasti. Pošto se to još uvek nažalost nije desilo mi sada moramo da nadjemo izvođača radova i donatora.“

 "Čekam i sanjam to nešto svoje, kad ću da se povratim u normalu, a to je izlazak na vazduh kad ja hoću i da sam kao ptica slobodna iz kaveza", kaže Gita.

 

Srpski aktivisti protiv kasetne municije u Vijetnamu

Aktivisti iz Srbije učestvovali su u desetodnevnoj radionici koja je u Vijetnamu organizovana za žrtve zaostale kasetne municije, u okviru programa organizacije Hendikep internešenel (Handicap International) kojim se zagovara zabrana te vrste oružja u svetu.

Aktivisti za zabranu kasetne municije iz Srbije podelili su iskustva s predstavnicima sličnih nevladinih organizacija iz Vijetnama, zemlje koja je i danas ugrožena zaostalim kasetnim bombama iz ratnog perioda pre četiri decenije.

"Ovde sam dosta naučio, posebno od mog prijatelja Fam Ku Tija, koji je 1977. godine posle eksplozije kasetne bombe ostao bez jedne ruke i koji danas živeći u siromašnoj provinciji središnjeg Vijetnama Kuan Tri preko svog projekta osposobljavanja za život pokušava da pomogne sunarodnicima", rekao je Beti Slađan Vučković, oficir deminer koji je tokom bombardovanja Srbije 1999. ostao bez obe ruke.

Vučković kaže da se u Vijetnam uputio kako bi svoja iskustva o bombama, kao i preživljavanju nakon tragedije, pokušao da prenese onima koji i danas stradaju od kasetne municije.

Naveo je da je u Srbiji već dosta učinjeno po pitanju čišćenja terena od kasetne municije i zbrinjavanju žrtava i rekao da se nada da su učesnicima radionice bila korisna iskustva iz Srbije koja im je preneo.

Stanovništvo Vijetnama (90 miliona), gde je siromaštvo veoma izraženo, i dalje je izloženo velikom broju zaostalih, neeksplodiranih bombi iz rata protiv SAD.

U zemlji s komunističkim uređenjem u zamahu je privatna privreda, prevashodno zbog jeftine radne snage, pa tako Vijetnamci, pretežno zaposleni u kineskim fabrikama, rade za nadnicu od tri dolara dnevno.

Ponosna sam na svog muža

DUŠICA VUČKOVIĆ,PRVA ŽENA AKTIVISKINJA ZA ZABRANU KASETNIH BOMBI, SUPRUGA SLAĐANA VUČKOVIĆA ČOVEKA KOJI SE IZBORIO SA HENDIKEPOM

*Prvih osam godina posle tragedije bile su najteže, a onda sam rekla sebi, dogodilo se to što se dogodilo, sada moramo da se uspravimo i krenemo dalje jer smo potrebni svojoj deci, kaže Dušica Vučković, supruga Slađana Vučkovića koji je ostao invalid čisteći teren na Kopaoniku od kasetnih bombi

Želela sam samo da Slađan bude živ, ali kada sam ga videla u zavojima onesvestula sam se od bola i nemoći.Znala sam da me čekaju teški trenuci, ali sam isto tako verovala u uspeh samo ako se držimo zajedno i sačuvamo porodicu. Tako svoju priču započinje Dušica Vučković, supruga Slađana Vučkovića koji je 1999.godine stradao od kasetne bombe čisteći teren na Kopaoniku. Na Kopaoniku je čistio teren da ne bi stradale nevine žrtve, civili, starice, žene i deca. Boreći se za tuđe, umalo nije izgubio svoj život. Zbog kasetne bombe Slađan je ostao bez obe šake. U to vreme Slađanova suruga Dušica je bila kod svojih roditelja u Surdulici gde se sa desetogodišnjom ćerkom Aleksandrom i petogodišnjim sinom sklonila od bombarodvanja u Nišu. Dušica je ona druga strana priče o žrtvama kasetne municije. Porodice direktnih žrtava, bilo da su one stradale ili su ostale invalidi, prolaze kroz iste traume i na svoj način svaka od njih se bori sa situacijom sa kojom su se u trenutku suočile. Invaliditet, gubitak posla, ekonomska zavisnost, nesocijalnost, beg od stvarnosti, sumorne misli postaju njihovi zajednički problemi. Da isplivaju iz svih ovih problema ljudima je potrebna snaga, a Dušica je pokazala da za sve postoji izlaz, da svaki problem može da se reši. Potrebno je samo gledati napred u budućnost, misliti pozitivno i slušati smah dece. To je porodicu Vučković održalo u životu. Iz istih razloga Dušica kaže da se sada i da će se do kraja boriti za zabarnu kasetne municije.

“Tražim od Srbije da ratifikuje Konvenciju o zabrani kasetne municije, zbog moje i ostale dece, zbog mojih i unučića ostalih ljudi”, kaže ova hrabra žena.

Slađan je preživeo, ali je ostao invalid. Danas su on i njegova supruga BAN advokati, odnosno aktivisti za zabranu kasetnih bombi. I to među prvima u svetu, ali vreme, kaže Dušica od daleke 1999.godine do ove 2013. bilo ispunjeno najtežom bitkom koju je na ona vodila u svom životu. Borila se za svog supruga i svoju decu, za svoju porodicu i mesto pod suncem koje im pripada i koje su mogli u jednom trenutku da izgube, ne svojom odlukom.

“U momentu kada sam saznala da je suprug ranjen bila sam kod kod svojih roditelja u Surdulici gde smo se sklonili jer smo mislili da je to malo mesto koje neće biti na meti bombi”, priča Dušica Vučković.

“U tom trenutku kada nam je saopšteno da je Slađan ranjen deca bila pored mene.Pokušala sam da ne pokažem šta se dešava, ali su oni po izgledu mog lica i pogledu naslućivali da se nešto desilo. Slađan je sa Kopaonika prebačen za Kruševac gde je zbrinut u njihovoj bolnici. Sve vreme sam razmišljala samo o tome da dođem do njega i da ga vidim. Ta misao je ispunila svaki sekund mog života. Saznala sam da je u jednom trenutku kazao da je bolje da je mrtav nago da ostane invalid. Poznavajući i znajući koliko je hrabar čovek, uplašila sam se te rečenice. Ta rečenica je samo potvrdila da sam mu u tim trenucima najpotrebnija. Sve što sam znala je da moram da budem pored njega.

Dušica je Slađana prvi put videla kada je prebačen na odeljenje Vojne bolnice u Nišu. Slika užasa koja joj je tada bila pred očima i danas se ponekad vrati.

“Istog dana počela je naša borba. U početku samo moja, a onda i njegova. Morala sam da ga ubedim da bude hrabar, da to duguje deci, da im je potreban i da ne može tek tako da ih ostavi. Dogidilo se to što se dogodilo i sada moramo dalje. To je bio moj moto, a snagu sam dobijala od dece. Ona su je prenosila na mene, a ja na Slađana”, kaže Dušica.

Na povratku do Surdulice posle prvog susreta sa ranjenim suprugom još jedan šok za Dušicu.

“Negde na pola puta na radiju čujemo da su NATO jedinice bombardovale i centar Surdulice. Pomislila sam - ne. Tu je kuća mojih roditelja, moja deca su tu. Odahnula sam tek kada smo stigli ali je centar Surdulice bio u ruševinama. Na sreću roditeljska kuća je ostala netaknuta mada je dosta zgrada porušeno i bilo je puno žrtava”, seća se Dušica.

Usledio je odlazak na VMA. Dušica odlazi sa suprugom.

“Morala sam da budem stalno pored njega. Zavisio je jedino od mene. Sestre su sestre, ali ono što mogu ja ne mogu one. Hranila sam ga, pomerala, vodila do WC-a, oblačila, hrabrila. Nekako u to vreme su ga videla i deca. Aleksandra je imala samo deset godina ali je bila izuteno hrabra. Strašno hrabra. Sinu je bilo pet godina i odbijajo je da vidi oca. Nije želeo da se sretne sa njim. Mada je bio mali znao je da nešto dogodilo sa njegovim ocem i nije mogao da se suoči sa tim. Kada sam ga konačno nagovorila i kada je video oca posle toliko vremena nije više želeo da se odvoji od njega. Stalno je ponavljao, tata, tata, moj tata”, priča Dušica.

Nije bilo lako. Nizali su dan za danom, godina za godinom. Nije lako kada čovek iz pune snage ne može više da odlučuje o tome kako će izgledati njegov dan, kada se pretvara u TV program koji već zna napamet, kada ne zna kako je biti na suncu, a vetar oseća samo po sećanju pa i ono bledi.

“Prvih osam godina su bile najteže. Slađan je odbijao da se suoči sa stvarnošću, nastavlja Dušica.

“Osam godina on nije izalazio iz kuće, nije se sretao sa ljudima, bio je bezvoljan. Osam godina nije govorio o tome šta mu se desilo jer nije želeo to da prihvati.Osam godina sam ja bila pored njega u svakom trenutku.Kada bih otišla na posao zamenjivala su me deca. Kada bi se umorili oni tu su bili prijatelji”, kaže Slađanova supruga.

Onda je Dušica odlučila da više ne bude tako.

“Negde smo stali, ali moramo i da nastavimo – rekla sam sebi. Decu moramo da izvedemo na put, a to možemo samo zajedno. Uvek sam gledala pozitivno na sve. Govorila sam Slađanu da je vreme da se suoči sa svim i okrene drugi list. Nije se on ni po čemu razlikovao od drugih ljudi. On je hrabar. To što mu se dogodilo je sudbina, a dogodilo se dok je čistio teren od kasetnih bombi da ne bi drugi ljudi stradali, da spasi nejaku čeljad i decu od tih ubica koje čuče u travi i čekaju. Kao dobra stvar se desila Konferencija u Beogradu o zabrani kasetnih bombi. On je pozvan da govori na konferenciji o tome ša mu se desilo.Nije to prihvatao ali sam ja znala da je to prava prilika da se suoči sa ljudima i svetom, da konačno progovori o tome šta mu se desilo i kroz šta prolazi”, ispričala je Dušica.

Opet je najtežu odluku kao i svih predhodnih osam godina morala da donese Dušica.

“Rekla sam njemu a i sebi da moramo da ispričamo svoju priču.Šansu koju smo mi dobili ne dobija svako. Jaki smo, pričamo, ali rana teško da može da zaceli. Slađan se u početku protivio tome. Nagovorila sam ga samo da odemo, da vidimo o čemu se radi.Da ne mora da govori o tome šta mu se desilo. Samo da bude tamo. Kada smo konačno otišli u Slađanu se nešto prelomilo I on je, prvi put posle osam godina, otvoreno, pred svim tim ljudima otvorio svoje srce i reči su potekle. Od tada stalno, na svim konferencijama, seminarima, sastancima, konvencijama govorimo o našoj borbi protiv kasetnih bombi i o potrebama žrtava, kako onih direktnih tako i njihovih najbližih”,kaže Dušica.

Konferencija u Beogradu je pokrenula točak borbe za zabarnu kasetne municije od kojih stradaju uglavnom civili, ali pored direktnih one za sobom ostavljaju i indirektene žrtve. To su porodice onih koji su stradali ili su ostali invalidi. Onima kojima je “žuti ubica” otrgao deo života, mogućnost da svojoj porodici stvore budućnost, da pomiluju svoje sinove i ćeri, unučad. Slađan Vučković i njegova supruga Dušica su među prvima krenuli u borbu verujući da će iz nje izaći kao popednici.Da nije tako, kaže Dušica, ona ne bi ni počinjala da radi to što sada smatra svojim najvećim ciljem u životu.

“Želim da se Srbija očisti od kasetnih bombi i da naša deca i unučići idu slobodno ulicama, trče bez straha parkovima i šetalištima pored reka. Želim da Srbija konačno ratifikuje konvenciju o zabrani proizvodnje, transprtovanja i upotrebe kasetnih bombi”, odlučna je u ovom stavu Dušica.

Srpski Centar za razminiranje je utvrdio da se kasetna municija koja je zaostala iz NATO bombardovanja nalazi na području 16 opština u Srbiji ili na 290 lokacija. Kasetnom municijom je kontaminirano 24 miliona kvadratnih metara.Evidentirano je 110 sumljivih lokacija površine od 6.150.000 kvadratnih metara. Nakon jednog od istraživanja koje je sprovela CMC je izašla sa podatkom da u Srbiji postoji oko 2.500 neeksplodiranih kasetnih bombi i da je 80.000 civila zbog toga izloženo opasnosti.

Broj žrtava od kasetnih bombi u Srbiji je oko 200. Poginulo je oko 40 osoba, a ranjeno oko 160. Preko 62 odsto žrtava čine muškarci i dečaci mlađi od 19 godina. Pritajene ubice su po završetku bombardovanja na teritoriji Srbije odnele ili osakatile još 20 osoba.

“Porodice svih tih osoba u istoj su situaciji kao i naša. Tim ljudima je potrebna pomoć. Ponekad ne mogu sami da se izbore sa problemima pa im je tuđa ruka koja bi im pokazala put dobrodošla. Država gotovo ništa da nije uradila za žrtve kasetnih bombi, a neki od njih su u izuzetno teškoj situaciji”,dodaje Dušica.

Dušica kaže da su Slađan i ona i imali sreće jer su kako tako ekonomski sigurni. Tu je Slađanova penzija, a i ona radi. Ali ova žena postavlja pitanje šta je sa onim osobama i porodicama koje nisu ekonomski situirane. Neki od njih nemaju para ni za put do lekara, a potrebnim pregledima i lekovima i da se ne govori. Pojedine žrtve su još u “Slađanovih prvih osam godina”. Nisu spremne da se suoče sa stvarnošću, sa sudbinom, sa novim načinom života. Njima je potrebna i psihološka podrška.

Dušica Vučković je pokazala da se sve može i da je najvažnije samo da se pozitivno misli. Ona je uspela da pokaže Slađanu put kojim valja krenuti, cilj kome treba težiti. Porodica je njegov oslonac, a koliko je Dušica sve to “platila” zna samo ona. Tek kada govori kroz šta je sve prolazla svih ovih godina oči joj zasuze. I posle toliko puta ponovljene priče.

Document edited with HTML-Cleaner.com

Kasetna municija i 14 godina nakon bombardovanja

Tačno pre 14 godina na današnji dan, 7.maja, u toku NATO bombardovanja na Niš su izbačene kasetne bombe koje su padale i u samom centru grada i odnele samo u jednom danu 15 života.

Niš je tog dana 1999.godine u dva navrata zasipan kasetnom municijom u vremenu od 11,30 do 11,40 sati.Izveštaji su pokazali da su tog dana kasetne bombe izbačene iz dva kontejnera i na grad je palo oko hiljadu kasetnih bombi koje su zasule tri lokacije u centralnom delu grada.Kasetne bombe padale su pored zgrade Patologije niškog Kliničkog centra, potom u strogom centru grada pored zgrade rektorata Univerziteta u Nišu poznatijoj kao Banovina.Tom prilikom su se „žute ubice“ rasule i po zelenoj pijaci kod Tvrđave koja je u tom trenutku bila prepuna građana. Na meti je bila i autobuska stanica u neposrednoj blizini pijace, potom Zdravstvena stanica „12.februar“ iza same zgrade Banovine i nekoliko okolnih ulica u kojima se nalaze isključivo civilne kuće.Kasetne bombe su padale i na parking Niš-ekspesa pored Nišave. U neposrednoj blizini Hitne pomoći u Ulici Ljibe Didića geleri kasetnih bombi su izrešetale kapije gotovo svih kuća.Ljudi su panično pokušali da se sakriju u kućama, ali neke od njih geleri su zaustavili na tom putu.

Kasetne bombe medjutim ubijaju i kasnije pa se gradjani Niša i danas suočavaju sa problemom kasetnih bombi. Kontakti sa kasetnom municijom u više slučajeva su mogli da odnesu i više života, a dva slučaja su najkarakterističnija. Trojica mališana od po pet-šest godina pronašla su kasetnu bombu u dvorištu kuće pored Univerziteta, iznela je na ulicu i igrala se njome. Bacali su je jedan drugom kao loptu. Opet dva dečaka, ali sada u prigradskom naselju Medoševac.Pronašli su kasetnu bombu pored dečijeg igrališta i golim rukama, samo pretpostavljajući da je reč o nečem opasnom, odneli je i predali vojnicima.

I pored stradanja koje su ovde nanele kasetne bombe, Srbija je jedina država u regionu koja još nije potpisala međunarodnu Konvenciju o zabrani kasetne municije, a to je do sada učinilo 112 država. Iako država Srbija o problemu kasetnih bombi i o konvenciji, ćuti, građani Srbije svesni problema, uporno opominju vlasti u Srbiji na neminovnost pristupanja Konvenciji. Najaktivniji u tom zagovaranju su Ban advokati.

Ban advokati-zagovornici zabrane kasetne municije- je organizacija koju čini grupa žena i muškaraca iz različitih, kasetnom municijom pogodjenih zajednica. Ideja o formiranju ove organizacije je nastala nakon što je u maju 2007, Handicap International iz Belgije objavio svoj izveštaj o fatalnom uticaju kasetne municije na civilno stanovnistvo. Izvestan broj pojedinaca koji su intervjuisani tokom istraživanja uverio je HI da bi pregovaranja o zabrani kasetne municije trebalo bazirati na iskustvu pogodjenih pojedinaca i zajednica. U septembru 2007 inicijativa o formiranju Ban advokata je zvanično pokrenuta u Srbiji, na marginama Beogradske konferencije država pogodjenih kasetnom municijom.

Jedan od prvih Ban advokata u Srbiji je i nišlija Slađan Vučković koji je nastradao na Kopaoniku prilikom rasčišćavanja terena 1999.godine.Tog dana je umirio 106, ali je 107 bomba bila kobna po njega.Raznela mu je obe šake, deo leve noge i zahvatila levu stranu lica. U tom trenutku, okrenuo mu se ceo život!

 “Nisam nastradao samo ja, nastradala je cela moja porodica.” Kaže Vučković “Međutim, ono što bih voleo da vam kažem, to je da sam ja bogat čovek! Imam zdravu porodicu. Pitali su me više puta da li boli, da li ne boli... Boli! Alii ne fizički! To je duševna bol! Jako mi je teško kada pričam da mi je ćerka tada, 1999. godine, imala 10 godina, a sin 5. Ja nisam mogao da ih pomilujem po glavi, nisam mogao da im pružim ruku... I sada, ja unuke u ruke nisam uzeo, nisam siguran da bih to mogao.”

Danas je Slađan Vučković zajedno sa svojom suprugom Dušicom BAN advokat u Srbiji, ili, kako on voli da kaže, aktivista za zabranu kasetnih bombi. To je, dodaje on, njegov način ali i način njegove porodice da nastavi sa borbom protiv ovih podmuklih ubica zarad dobrobiti nedužne dece u svetu, a posebno u Srbiji.

U borbi za zabranu kasetnih bombi Slađan Vučković je o svojoj ali i sudini ostalih žrtava govorio širom sveta na sastancima koji su se ovim povodom održavali. On iznosi i paradokasalan podatak:. “Pre tri godine stupila je na snagu Konvencija o zabrani kasetne municije koju je potpisalo 112 država , a koju Srbija, koja je aktivno učestvovala u izradi Konvencije i koja je najveća žrtva kasetne municije u Evropi i među najvećim žrtvama u svetu, do dana današnjeg nije potpisala ni ratifikovala. Da situacija bude još paradoksalanija Srbija je jedina zemlja u regionu koja to nije učinila.Iz kog raloga, niko ne može da kaže.Ostaje nam samo da nagađamo. A to je I pitanje na koje svi zajedno moramo da tražimo odgovor - mi, žrtve, vi, mediji, kao sedma sila, moramo stalno da animiramo ljude i stalno tražimo taj odgovor i tek kada nam neko kaže, mi ćemo znati razlog.”

 Posebno čudno zvuči ovaj podatak kada se ima u vidu da ratifikovanje Konvencije donosi niz prednosti zemlji koja to učini, a pre svega se radi o donacijama za dekontaminaciju teritorija koje se nalaze pod kasetnim bombama koje još nisu uništine i opasnost su za civilno stanovništvo. U Srbiji je do sada očišćeno 17 miliona, a treba očistiti još 13 miliona kvadratnih metara od kasetne municije. Cena razminiravanja je od 0,85 do 1,2 evra po kvadratu. Potpisivanjem konvencije, Srbija bi imala pristup fonodvima iz kojih bi se finansiralo dodatno čišćenje.

“Srbiju moramo očistiti ako ne zbog nas onda zbog naše dece jer kasetna bomba je podmukli ubica. Poznati su mnogi primeri kada su deca stradala od ovih ubica i posle tridesetak godina. I sam izgled kasetnih bombi koje se rade u jarkim bojama, žuta ili narandžasta,privlači decu koja za njima posežu kao za igračkama.”

“Ja mogu da govorim sa dva aspekta - i kao profesionalac i kao žrtva.” Kaže Vučković “Kada budu izbačene iz kontejnera one mogu da pokriju površinu od jednog do nekoliko kolometara u zavisnosti od vetra ili drugih okolnosti.To dodatno povećava opasnost od njihovog dejstava sa zadrškom.Podaci aktivista za njihovu zabranu koji govore da čak 12 odsto ovih bombi mogu da ostanu potencijalne ubice. Drugo, nije precizna! 6 000 metara je, merili smo, od aerodroma do Duvaništa, tako da Amerikanci mogu da lupetaju samo da su gađali aerodrom, pa su promašili. Za 6 km - to nije tačno!”

Potpisnice konvencije obavezuju se da će uništiti ostatke i zalihe kasetne municije, ali i pružiti podršku žrtvama. U našoj zemlji ona je neophodna porodicama 40 poginulih i 160 ranjenih civila.


Održana radionica „Uloga medija u zagovaranju zabrane upotrebe kasetne municije“

Udruženje Akcija i pomoć i Medijski istraživački centar organizovali su proteklog vikenda u Sokobanji seminar za novinare „Uloga medija u zagovaranju zabrane upotrebe kasetne municije“.

Uz podsećanje da Srbija, iako žrtva kasetnih bombi, jedina u regionu nije potpisala Konvenciju o zabrani upotrebe kasetne municije, novinari iz 13 redakcija, nakon dvodnevne obuke, pokušali su da dogovore način da Vladu Srbije privole da potpiše Konvenciju iz Osla kojom bi država dobila pomoć u čišćenju i uništavanju kasetnih bombi.

Seminar je održan uz pomoć Hendikep Internationala (HI) čiji je predstavnik i učestvovao u radu. Ispred HI novinarima se obratila Jeanne Batelo. Ona je novinarima predstavila trenutnu situaciju u svetu vezanu za proces zabrane kasetne municije kao i istoriju Oslo procesa sa kojim je i započela kampanja protiv ovog oružja. Pored toga ona je na primerima pokazala novinarima kako se uz pomoć zagovaranja, koje su sprovele same žrtve kasetne municije (Ban advokati), došlo do toga da je trenutno u svetu 112 zemalja potpisalo a 81 zemlja je i ratifikovala konvenciju.

Osim predavača iz HI u radu sa novinarima učestvovali su i Sladjan Vučković, Ban advokat iz Srbije, Slobodan Jovanović profesor niškog Univerziteta kao i Ivan Cvejić glavni i odgovorni urednik Novinske agencije Beta.

Vučković je novinare upoznao sa procesom zagovaranja zabrane kasetne municije u Srbiji i dokle se došlo, dok su Jovanović i Cvejić sa novinarima razgovarali o tome kako na što efikasniji način uključiti medije u proces zagovaranja zabrane kasetne municije.

Predstavljen Vodič kroz proces zabrane kasetne municije

Medijski istraživački centar (MIC) i Udruženje građana „Akcija i pomoć“ (AiP) predstavili su danas „Vodič kroz proces zabrane kasetne municije“ u niškom Media centru.

 Vodič je publikacija koja promoviše i objašnjava Konvenciju za zabranu kasetne municije.

 „Vodič je namenjen kako medijima tako i građanima Srbije koji bi stalnim insistiranjem trebali da nateraju Srbiju da konačno potpiše Konvenciju o zabrani kasetne municije“, rekao je Saša Đorđević iz Medijskog istraživačkog centra.

BAN advokat i žrtva kasetne municije Slađan Vučković je rekao da o žrtvama i o opsanosti od kasetne municije treba pisati stalno i ukazivati na taj problem a ne samo povodom godišnjice bombardovanja ili kada neko nastrada od kasetne municije

 Srbija je jedina država u regionu koja još nije potpisala Konvenciju, udruženje AiP se svojim aktivnostima zalaže da Srbija, kao jedna od zemalja žrtava kasetne municije, potpiše Konvenciju.

 MIC i AiP će narednog vikenda u Sokobanji održati radionicu „Uloga medija u procesu zabrane kasetne municije“.

 Projekat je podržao Hendikep Internešenel.

Predstavljanje publikacije „Vodič kroz proces zabrane kasetne municije“

Medijski istraživački centar (MIC) i udruženje gradjana Akcija i pomoć (AiP) organizuju konferenciju za novinare koja će se održati u sredu 24. Aprila u 11 sati u Medija centru Niš.

Tokom konferencije biće predstavljen „Vodič kroz proces zabrane kasetne municije“. Vodič je pisana publikacija koja je izdata u cilju objašnjenja i promovisanja Konvencije za zabranu kasetne municije koju Srbija, jedna od zemalja žrtava kasetne municije, još uvek nije potpisala a ni ratifikovala.

Na konferenciji će takodje biti najavljena i radionica „Uloga medija u procesu zabrane kasetne municije“ koju udruženja MIC i AiP organizuju uz finansijsku podršku Handicap International-a, za medijske radnike iz Niša i regiona.

Zahtev Nišlija da Srbija potpiše Sporazum o zabrani kasetnih bombi

Udruženje građana “Akcija i pomoć” danas je u Kancelariji za mlade u Obrenovićevoj ulici u Nišu organizovalo potpisivanje peticije kojim se zahteva da Srbija potpiše i ratifikuje Sporazum o zabrani korišćenja, proizvodnje, skladištenja i transfera kasetne municije.

Kako bi što više Nišlija bilo podstaknuto da potpisom podrži ovu akciju, u Kancelariji za mlade održana je i izložba fotografija koje prikazuju posledice kasetnog bombardovanja i fotografija sa snimanja dokumentarnog filma “13 godina posle, gde smo danas?”. Ovaj film, snimljen u produkciji “Medijskog istraživačkog centra”, govori o posledicama bombardovanja Niša kasetnim bombama. 

 “Nišlije kao da zaboravljaju šta nam se desilo 1999. godine”, kaze Slađan Vučković, aktivista Udruženja “Akcija i pomoć”, koji je i sam žrtva kasetne bombe od čijih je posledica izgubio obe ruke. “Međutim, kada građane podsetimo da je ovde od kasetnih bombi poginulo 15 i povređeno 50 ljudi, onda se angažuju.”

 Vučković naglašava da srpske vlasti, osim toga što odbijaju da potpišu Sporazum, odbijaju i da odgovore na pitanje zašto donose takvu odluku.

 “Osim što potpisivanje podrazumeva zabranu korišćenja kasetnih bombi, ono obavezuje imućnije države potpisnice da siromašnijim pomognu u čišćenju površina od ovog oružja – finansijski i ljudskim resursima”, objašnjava Vučković. “I pored toga, vlasti neće ni da nas udostoje odgovora zašto ne žele da prihvate Sporazum koji je potpisalo 116 i ratifikovalo 78 zemalja.”

 Aktivisti Udruženja “Akcija i pomoć” podsećaju da je raščišćavanje površina u našoj zemlji od kasetnih bombi neophodno jer one ubijaju godinama nakon upotrebe. Gašenje požara kod Merdara i Bujanovca bilo je znatno otežano jer vatrogasci nisu mogli da priđu požaru zbog kontaminiranih površina, jedan čovek je od kasetne bombe poginuo u svom voćnjaku, a kasetna bomba nađena je i na krovu jedne niške osnovne škole.

 Nišlije koje žele da daju podršku peticiji kojom se zahteva da se Srbija deklariše kao zemlja bez kasetnih bombi i mina, mogu da se obrate Udruženju “Akcija i pomoć”, čija se kancelarija nalazi u Ulici Radoja Dakića 49a.

Da li se sećaš da je Srbija tokom 1999. godine bombardovana kasetnim bombama. Tada je od ovog monstruoznog oružja stradalo više stotina ljudi.

Da li znaš da od zaostalih kasetnih bombi i danas stradaju građani Srbije, uglavnom civili?